Велики пост какав данас познајемо плод је дугог и изузетно компликованог историјског развоја, чији сви аспекти нису довољно проучени. На многа питања још није дат одговор и предстоји да се уради још много посла, и то не само у погледу спорних детаља. Дајемо кратак резиме основних података.

Установљено је да је средином другог века Црква познавала само један кратак пост уочи годишње прославе Васкрса, али и тај пост је различито држан у различитим областима. Св. Иринеј Лионски, говорећи о расправама о Пасхи, пише да се расправља „не само о дану, него и о начину поста. Неки мисле да треба да посте један дан, други два, неки чак и више. Неки рачунају свој дан четрдесет сати, дан и ноћ. Ове разлике у начину држања поста нису настале у наше време, већ много раније, још у време наших претходника“ (цитирано по: Јевсевије, Црквена историја, 5, 24, 12; уп. такође: Иполит Римски, Апостолско предање, 2, 20, 2–9; 21, 1–5  ; Тертулијан, О крштењу, 19). Век доцније имамо податке да је пост пред Васкрс продужен, барем у неким областима, на недељу дана („Страсна седмица“ по нашој терминологији). Тако, у Апостолској дидаскалији читамо: „… стога треба да постиш у дане Пасхе од другог дана седмице (тј. од понедељка) и живећеш само на хлебу, соли и води до деветог часа, и то до петог дана (тј. четвртка)… Али, у петак и суботу пости потпуно и ништа немој да окусиш“ (изд. R. H. Connoly, 1929, стр. 189). Затим, „нажалост, следи празнина од око три четвртине столећа… до најранијег податка о четрдесетодневном посту“ (A. Allan McArthur, The Evolution of the Christian Year, London 1953, стр. 19). Према том сведочанству, које се налази у 5. канону Никејског сабора, „стиче се утисак да тај пост није новијег порекла, већ је општепознат“ (McArthur, стр. 125). Када, где и на који начин се пост пред Пасху развио од дводневног или шестодневног у четрдесетодневни? Литургчичари на ово питање дају два различита одговора. По једнима, данашњи Велики пост је резултат „спајања“ поменутог претпасхалног поста и једног другог поста, у почетку независног од Пасхе, у спомен Христовог пошћења у пустињи након његовог крштења. Тај пост није био повезан са Васкрсом него са Богојављењем, а почињао је 7. јануара. До спајања ова два пста дошло је под утицајем установе катихумена (оглашених) и праксе њихове припреме за крштење пред Васкрс (A. Baumstark, Liturgie comparée, стр. 28 и J. Daniélou, „Le symbolisme des quarante jours“, у: La Maison-Dieu 31, Paris, 1952, стр. 19). Други проучаваоци богослужбене историје мишљења су да се до четрдесет дана дошло постепеним продужавањем претпасхалног поста и да је до тога дошло у вези са институцијом катихумената (види: McArthur, стр. 114 и даље, G. Dix, The Shape of the Liturgy, стр. 354). Ја лично не сматрам да је прва хипотеза убедљива, бар не универзално гледано, али у сваком случају још увек нема довољно убедљивих аргумената.

Било како било, у четвртом и петом веку пост пред Васкрс се зове Четрдесетница (Quadragessima, Τεσσαρακοστή) и очигледно је универзално прихваћен. Међутим, у петом веку црквени историчари Сократ и Созомен сведоче о великој разноликости црквених пракси. „Пост пре Васкрса“ – пише Сократ – „различит је у разним местима. У Риму се пости три седмице без прекида, изузев суботом и даном Госпдињим, док се у Илирику, Грчкој и Александрији пост држи шест седмица пре Пасхе и назива се Четрдесетница. Други, пак, почињу да посте седам седмица пре празника“ (Сократ, Црквена историја, 5, 22). Сократов млађи савременик Созомен понавља исту информацију: „Такозвану Четрдесетницу пре Пасхе, када људи посте, неки почињу на 6 седмица, наиме Илирик и хришћани који живе на Западу, у Либији, Египту и Палестини, а други на 7 седмица, као што су становници Константинопоља и његовог подручја… За време ових 6 седмица и више, неки посте по три седмице са прекидима, неки без прекида три седмице пред празник, а неки – нпр. монтанисти – само две седмице“ (Созомен, Црквена историја, 7, 19). Јасно је да су ове разлике постојале због различитог разумевања самог концепта „четрдесет дана“. Да ли у њих треба укључити, с једне стране, Страсну седмицу, за коју знамо да је постојала и пре него што се појавила идеја о четрдесетодневном претпасхалном посту, независно од њега; и с друге стране, да ли треба укључити суботе и недеље, које је Предање једнодушно сматрало непосним данима? Према чувеном Путовању Етерије (27, 1) у Јерусалиму је у Велики пост била укључена Страсна седмица, али су биле искључене суботе и недеље. Тако је Велики пост чинило осам седмица, од којих је свака имала пет посних дана, што је давало тачно четрдесет дана строгог поста. Тамо је, другим речима, појам „Четрдесетница“ схватан као четрдесет дана пошћења. О истој пракси сведоче св. Епифаније за Кипар и св. Јован Златоусти за Антиохију 387. године. Међутим, у Константинопољу, као и у Египту и на Западу, под „Четрдесетницом“ се подразумевао првенствено целокупан припремни период, током којег се постило пет дана у седмици, али који је, као богослужбени период, обухватао и два седмична евхаристијска дана. У једном од својих Посних писама св. Атанасије Александријски говори о времену Четрдесетнице и о посту Страсне седмице (види нарочито његово Посно писмо за 330. годину). У Константинопољу су, дакле, тих четрдесет дана обухватали суботе и недеље, али су искључивали не само Страсну седмицу, већ и Лазареву суботу и Цветну недељу. Најзад, на Западу и у Египту, Велики пост је обухватао и Страсну седмицу и седмичне евхаристијске дане, што је за последицу имало још краћи пост (види A. Chavasse, „La structure de Careme et les lectures des messes quadragésimales dans la liturgie romaine“, у: La Maison-Dieu 31, Paris, 1952, стр. 76–119). Нема сумње да су ове различитости проузроковале жучне расправе. Тако је нпр. „Сиропусна“ седмица – која по византијском типику претходи Четрдесетници, као, на неки начин, осма недеља, током које се делимично пости (не једе се месо) и која има неке великопосне богослужбене одлике – настала, изгледа, као нека врста компромиса са палестинским монасима, који су се придржавали свог осмонедељног Великог поста и противили се византијској пракси. Коначна унификација великопосног периода није постигнута све до арапског освајања Египта и Сирије и губљења црквене независности ових провинција од Константинопоља. Унификацију је спровео тек Константинопољ, у коме, по речима Г. Дикса, „треба да тражимо стварно порекло универзалног календара“.

Но и у овим оквирима византијске синтезе Велики пост је још дуго наставио да се развија, како у погледу временске организације, тако и у погледу богослужења. Што се тиче времена, Сиропусној седмици су додате још две „претпосне“ седмице. Седмица блудног сина се развила из Месопусне недеље и спомиње је Теодор Студит у деветом веку (Беседа 50, PG 99, 577). Седмица цариника и фарисеја се развила из антијерменске полемике, а по први пут се помиње у осмом веку. Што се тиче богослужбеног садржаја Великог поста, одлучујућу улогу је одиграла богослужбена реформа коју је у деветом веку спровео Студитски манастир у Константинопољу, нарочито св. Теодор Студит. У то време, катихуменат и крштавање одраслих су малтене већ били ишчезли из црквеног живота, па је карактер Великог поста као катихетске припреме за крштење замењен чисто „покајним“ карактером. Овим новим нагласком прожето је дело великог Студите – великопосни Триод, који је постао terminus ad quem у историјском развоју периода великог поста. Може се слободно рећи да је до десетог века, ако занемаримо неке незнатне детаље, Велики пост добио свој данашњи облик.

Библиографија: Иеромонах Алексий Соловьев, Историческое рассуждение о постах Православной Церкви, 1887; М. Скабалланович, Толковый Типикон, Киев, 1910; И. Мансветов, Церковный Устав, 1885; E. Vancadard, „Careme“, у: Dictionnaire d’archéologie chrétienne et de liturgie, II, 2, col. 2139-2158 (преглед западне библиографије) и у: Dictionnaire de théologie catholique, II; Thomassin, Traité des jeunes de l’Eglise, Paris, 1963; Funk, „Die Entwicklung des Osterfastens“, у Kirchengeschichte, Abhandlungen und Untersuchungen, Paderborn, 1897, I, 241-278; H. Kellner, Heortologie, 2. изд., Freiburg im Breisgau, 1906, стр. 69-80; C. Callewaert, La durée et le caractère du careme ancien dans l’Église latine, Bruges, 1913; L. Duchesne, Origines du culte chrétien, 5. изд., Paris, 1925; A. Baumstark, Liturgie comparée, Chevetogne, без године, стр. 203-213; A. Allan McArthur, The Evolution of the Christian Year, London, 1953, стр. 76-139; и посебно издање LaMaison-Dieu, „Careme, preparation à la nuit pascale“, Paris, 1962, стр. 31.

 

Извор: Фуснота 1. у: Александар Шмеман, Велики пост: пут ка Васкрсу, Каленић, Крагујевац 2020.