Јоанис Фундулис – Каталог хришћанских празника (2. део)

Рекли смо да приличан број празника претходи хришћанству и да их је хришћанство наследило. Ти празници произилазе из „каталога празника” – да употребимо конвенционални термин – двеју великих религија народа области Медитерана, где се хришћанство родило и ојачало: јудејске и многобожачке (идолопоклоничке) религије. У периодима оштрих конфликата традиционалног хришћанства са спољашњим и унутрашњим непријатељима, обе стране су заступале две крајности, односно да каталог хришћанских празника или није ништа друго него преживљавање и привидно христијанизирање јудејских и идололатријских празника или, напротив, да нема никакве везе са њима, сем што се ради ο случајној подударности назива или датума. Истина се, као и увек, не налази у крајностима, него у логичној и мудрој средини. Пажљиво проучавајући појединачне случајеве каталога хришћанских празника, остајемо запањени пред феноменом уистину божанске мудрости и разума, којима се Црква руководила по овом питању, као и пред асимилирајућом снагом духовног квасца које је преобразило тесто овога света. Ово ће бити још јасније из наредних излагања.

Нема сумње да је недеља (Κυριακή) – седмична Пасха Цркве – најстарији хришћански празник. У јудејству је субота била богоустановљени дан починка. Верно држање суботе представљало је потврду верности Божијем Закону, заједно са обрезањем, које је било карактеристични знак припадности Божијем народу, што значи и учествовања у Његовом завету и обећањима. Господ је жестоко реаговао на формализам у држању Закона и потчињавање Божијег Закона људским предањима (Мт 15, 3, 6). Најсмелији подухват ране Цркве је био премештање Дана Господњег са седмог на први дан недеље. Дан починка налази своје испуњење у смрти Господа Који „суботствује” („σαββατίζβι”) у-гробу, дарујући нам ново „суботствовање” („σαββατισμός”) (стихире „на хвалите” Велике Суботе). Субота постаје пророчка слика (τύπος) Господњег погребења које води ка васкрсењу из мртвих у први дан недеље („μίαν σαββατων”), у дан стварања светлости и но

вог стварања у Христу. Први, али и осми, слика (τύπος) будуће седмице и вечности. Замена суботе је „нужно” („εξ ανάγκης”) имала за последицу и „замену Закона” („νόμου μετάθεσιν”) (Јев 7, 12) и отварање ка новом свету благодати и царства Божијег. Управо је јављање Христа, који је „био мртав и ево жив је у векове векова” (Отк 1, 18), у дан васкрсења „међу” својим ученицима (Јн 20, 26), дало васкрсни елемент сабрањима „у први дан недеље” (,,τή μια των Σαββάτων”) (Дап 20, 7; 1. Κορ. 16, 2), који је већ крајем I века назван „недеља” („Κυριακή”). Од тада па до данас недељно васкрсно сабрање, и евхаристија која се тада врши, представља средиште живота васељенске Цркве, њену седмичну Пасху.

Постепено су и остали дани јудејске неделље стекли одређени празнични садржај. Субота, или настављајући јудејско предање, углавном у јудеохришћанским заједницама, или под директним каснијим утицајем Старог завета, задржала је полупразнични карактер. Суботом се није постило, бар на Истоку, и служила се Света литургија чак и у алитургичном периоду Велике Четрдесетнице. Првобитна идеја уздржавања од послова, и нарочито Господње пребивање у гробу, довели су до тога да буде посвећена спомену мртвих. Среда и петак су већ у постапостолском периоду, према сведочанству „Учења Дванаесторице Апостола” (VIII), били посвећени спомену Господњих страдања и као дани поста заменили су постове побожних Јудеја („δις τοΰ σαββάτου” – „двапут у недељи”, Лк 18, 12). Касније је понедељак посвећен спомену анђела, уторак светом Јовану Крститељу и четвртак апостолима (и светом Николају).

Годишња Пасха (Πάσχα) је наслеђена из јудејског предања као главни и велики празник, „празник над празницима” („εορτή των εορτών”) и „славље над слављима” (,,πανήγυρις τών πανηγύρεων”) (Јован Дамаскин, канон на Пасху, ирмос 8. песме). Прелазак преко Црвеног мора и прелазак из Египта ропства у земљу слободе, што је представљало историјски садржај јеврејске Пасхе, сматран је за слику (τύπος) и покривен је преласком Господњим, а кроз Њега и људског рода, из смрти у живот кроз Његово Васкрсење из мртвих. Зато, напуштајући 14. Нисан, датум јудејске Пасхе, без обзира на инсистирање на овом датуму Цркава Мале Азије – „кватродецимана”, Црква је, у суштини, преместила тежиште празника, пошто је дан празновања Пасхе преместила на недељу после јеврејске Пасхе, наглашавајући на тај начин Христово Васкрсење, а не смрт. Међутим, карактеристично је да је Црква остала верна јудејском начину израчунавања дана празновања Пасхе, без обзира на тешкоће на које се наилазило у изналажењу 14. Нисана (пуног месеца првог пролетњег месечевог месеца јеврејског календара) и у усклађивању месечевог и сунчевог римског календара.

Око Пасхе, као средишта, постепено се развио систем празника који од ње зависе, Велика Недеља (Μεγάλη Έβδομάς) Господњих страдања, са споменом васкрсења Лазаревог у суботу пред Велику Недељу, и споменом свечаног Христовог уласка у Јерусалим (Цветна недеља, Цвети), три припремна дана (Велики Понедељак, Велики Уторак и Велика Среда) и три главна дана (Велике Недеље), односно Велики Четвртак, дан установе Свете евхаристије, Велики Петак, дан страдања и крсне смрти, и Велика Субота, дан Христовог погреба. Светла Недеља (Διακαινήσιμος Έβδομάς), као јединствен пасхални празник. На основу приповедања и хронолошког одређења, које нам дају Дела Апостолска, у четрдесети дан после Пасхе празнује се Вазнесење Господње (Άνάληψις), а у педесети Педесетница (Πεντηκοστή). Средњи дан пасхалног периода задобио је нарочити сјај и истакнут је као празник Христа учитеља, који је „у половини Празника” (отуда и назив празника Преполовљење Педесетнице Μεοοπεντηκοστή) учио у јерусалимском храму (Јн 7, 14. Видети, такође, химнографију и синаксар Преполовљења Педесетнице). Ово је био и велики празник храма Божије Премудрости, Велике Цркве Цариградске (Свете Софије). Јудејски празник Педесетнице, као дан спомена предаје Мојеијевог Закона и дан приноса првине, преображен је у рођендан Цркве и подсећање на Силазак Духа Светога на апостоле у сионској горњој одаји. И на крају, цео овај постпасхални покретни циклус завршава се празником „свих мученика” („πάντων των μαρτύρων”), вероватно по аналогији на принос првина на јудејску Педесетницу, који је касније проширен у празник свих светих („Недеља свих Светих” – „Κυριακή των άγιων Πάντων”).

Пасхи је у почетку претходио пост од неколико дана, који се врло рано развио у четрдесетодневни, подражавајући тиме Господњи пост у пустињи, као и друге примере из Старог завета (Мојсија, Илију, и др.), али и као принос Богу једне десетице – „десетак”  нашег годишњег живота (365 дана, грубо речено 400, подељено на 10 јесте 40 дана). Касније су испред првих 6 недеља постепено додате 3 припремне недеље због светости броја, а и у циљу да се постепено улази у велики пост Четрдесетнице.

Недеље и седмице Велике Четрдесетнице црпеле су своје специјалне теме из јеванђелских перикопа које су читане недељом (ове перикопе нису биле свагда и свуда исте), на пример, из приче ο царинику и фарисеју, ο блудном сину, ο човеку који је допао у руке разбојника, ο радницима у винограду. Недеље после Пасхе црпеле су пак свој празнични материјал из перикопа јеванђеља по Јовану, које је од најстаријег доба читано заједно са Делима апостолским у периоду Педесетнице, на пример, ο раслабљеном, ο Самарјанки и ο слепом. Поједине (недеље) су имале историјске теме, као што је 1. недеља Великог поста – васпостављање поштовања светих икона (Недеља Православља), друга – спомен светог Григорија Паламе, трећа – поклоњење часном Крсту, у коју (недељу) је, највероватније, пренет спомен његовог обретења (6. март), прва недеља после Пасхе  неверовање Томино, друга жена Мироносица, седма – светих отаца Првог васељенског сабора. Касније је у две последње недеље Великог поста успостављен спомен преподобног Јована Лествичника и преподобне Марије Египћанке. Ови спомени су пренети у ове две недеље са 30. марта (преп. Јован Лествичник) и 1. априла (преп. Марија Египћанка).

Целокупан овај циклус празника са Пасхом, као средиштем, у основи следи јудејски (месечев) календар, који у поређењу са римским (сунчевим) одаје утисак нестабилности, покретности, па се стога и зове „покретни циклус празника” („κινητός έορτολογικός κύκλος”). Насупрот њему, „непокретни циклус празника” („ακίνητος έορτολογικός κύκλος”) састоји се од празника чије празновање је успостављено независно од јудејског календара у један непроменљиви конвенционални датум римског сунчевог календара. Многи од ових (непокретних) празника заузели су место многобожачких, и то првенствено сунчевих, празника са којима имају савршену смисаону и тематолошку подударност. Тако је празник Богојављења (τά Θεοφάνεια), са многоструким теолошким садржајем, као спомен свих оних догађаја кроз које се Бог кроз Христа јавио у свету (рођење, поклоњење пастира и мудраца, крштење, свадба у Кани), почео да се празнује на Истоку 6. јануара, односно у дан многобожачког празника зимске Сунчеве прекретнице, по најстаријем календарском одређењу. У Риму је, међутим, исти овај сунчев празник празнован 25. децембра, према најновијем одређењу, као празник „непобедивог сунца” („ανίκητου ηλίου”). Овај празник је у Риму замењен празником Рођења Христовог (τά Χριστούγεννα), који је врло брзо прихваћен и на Истоку. Тако је првобитна тема овог празника подељена и стављена на историјску основу (Рођење Господње 25. децембра и Крштење 6. јануара). Ова нова празнична шема је прихваћена од стране свих Цркава, изузев јерменске, која до данас држи првобитни, сложени облик овог празника (Божић и Богојављење се празнују 6. јануара као један празник).

На основу празника Божића и хронолошких одређења, цео низ сунчевих многобожачких празника римског календара замењен је хришћанским празницима: пролећна равнодневица (25. марта) замењена је Благовестима, јесења (23. септембра) Зачећем светог Јована Крститеља, док је летња сунчева прекретница (24. јуни) замењена празником Рођења светог Јована Крститеља (Ивањдан). Имамо и друге сличне случајеве замене многобожачких празника хришћанским. Од многобожачке подлоге ових празника током времена су остали одређени народни обичаји, али без нарочитог значаја, јер је већина од њих попримила извесно хришћанско обележје или је потпуно изгубила свој првобитни пагански смисао.

Исто тако, у вези са празником Рођења Христовог 25. децембра, као средиштем, установљен је празник Обрезања (1. јануара) и Сретења (2. фебруара), док је предбожићњи период, по угледу на Пасху, добио припремни пост од четрдесет дана, претпразничну „велику недељу” и претпразничне недеље („Недеља Праотаца” – „των Προπατόρων” и „Недеља пред Христово Рођење” – „Про τής Χριστού Γεννήσεως”), као и попразничну недељу („Μετά την Χριστού Γέννησιν”). Развио се, само у мањем обиму, због своје близине Божићу, и претпразнични период Богојављења са једном претпразничном недељом („Недеља пред Богојављење” – „Κυριακή προ των Φώτων”), сажетом претпразничном „великом недељом” и једним даном поста, као и попразничном „Недељом по Богојављењу” („Κυριακή μετά τά Φώτα”).

Остали Господњи и Богородични празници успостављени су у конвенционалне датуме, углавном у дане освећења великих храмова који су били подигнути у Светој земљи, на оним местима где су се догодили ови свештени догађаји. Тако, на пример, празник Воздвижења (=Уздизања) Часног Крста (14. септембар), који се развио у еквивалентан са Великим Петком спомен крсне смрти Господње, одређен је да се празнује наредни дан после спомена освећења храма Васкрсења у Јерусалиму (13. септембар). Празник Преображења Господњег празнује се 6. августа, јер је тог датума било освећење Преображењског храма на Тавору. Слично и празник Успења пресвете Богородице установљен је да се празнује 15. августа, јер је у тај дан било освећење Богородичне цркве у Јерусалиму, а празник Ваведења се празнује 21. новембра, зато што је тог датума било освећење храма који се звао „Светиња над светињама” („Αγια τών άγίων”), који је био подигнут на месту Соломоновог храма, итд.