Календар се постепено допуњује списком спомена разних светих, пророка, праотаца, мученика, јерараха, царева, преподобних мужева и жена који су угодили Богу на разне начине, на разним местима и у разна времена. Дан њиховог спомена је у принципу дан њихове смрти, који је њихов „рођендан” у Христу, али и дан обретења или преношења њихових моштију или освећења храмова у њихову част. Спомени пророка и апостола се најчешће врше неког конвенционалног датума или, што је ређи случај, у дан обретења или преношења њихових моштију. Такав почетак има, на пример, спомен првоврховних апостола Петра и Павла, древни римски празник обретења њихових моштију, који је пренет и на Исток.
У каталогу празника имамо, такође, и „саборе” („συνάξεις”), односно свечана сабрања верника у част анђела и светих или популарних икона или сродних група светих, као што је спомен светих Атанасија и Кирила, патријараха Александријских (18. јануар), парова Бесребреника (више пута годишње), богоотаца Јоакима и Ане, праотаца, апостола, отаца Васељенских сабора, иако се не карактеришу увек у календару као „сабори”, него као спомени. Међутим, карактеристични су случајеви сабора у част светих личности, које су имале главну улогу у празнованим догађајима свештене историје, који се празнују наредног дана после тих празника и представљају, на неки начин, њихов наставак (Божић – Сабор Пресвете Богородице, Богојављење – Сабор светог Јована Крститеља, Сретење Симеон и Ана, Благовести арханђел Гаврило, итд).
Није неуобичајено ни премештање празника са свакодневних дана на недељу да би се нарочито истакли и да би се дала могућност побожном народу да учествује у саборима. То је, на пример, случај са споменима Светих Отаца Васељенских сабора. У Великој Цркви је било уобичајено да се спомени константинопољских патријараха преносе у недељу која је долазила одмах после дана њиховог спомена. Исто је бивало и са споменима истакнутих светих чији спомен је падао у тужни период Велике Четрдесетнице или Велике Недеље. Ови спомени су преношени на суботе или најближе недеље или на Светлу недељу (Теодор Тирон, Четрдесет мученика, Обретење Часног Крста, преподобни Јован Лествичник, преподобна Марија Египћанка, свети Георгије, итд). Неки од ових спомена су остали заувек као што смо видели на новим својим местима или су удвојени.
Нарочито је интересантно, углавном са пастирске тачке гледишта, праћење великих празника циклусом претпразничних и попразничних дана, који обично траје осам дана, истицање последњег дана попразништва („оданије празника”) и двеју недеља које их окружују („Недеља пред Воздвижење” и „Недеља после Воздвижења”, „Недеља пред Христово Рођење” и „Недеља после Христовог Рођења”, „Недеља пред Богојављење” и „Недеља после Богојављења”). На овај начин даје се прилика за припрему за дотични празник читањима, проповеђу и химнографијом, као и за усвајање поука дотичног празника у попразничном периоду.
На крају, треба напоменути да је каталог празника Православне Цркве у основи константинопољски. Тамо (у Константинопољу) је попримио своју завршну форму и одатле се раширио по целом православном свету. Из тог разлога било је природно да у њему заузму истакнуто место празници, свети и сабори који имају неке везе са Константинопољем и његовом околином. Међутим, већина и најважнији празници настали су у другим областима, углавном у великим центрима хришћанске васељене, у Риму, у Јерусалиму, у Александрији, у Малој Азији, и другде, као што смо видели у случају празника првоврховних апостола Петра и Павла, Преображења, Сретења, Ваведења, итд. У константинопољском каталогу празника налазе се спомени светих који су пореклом из целог хришћанског света Јевреји, Римљани, Грци, Персијанци, Египћани, Сиријци. Византијски каталог празника је заиста васељенски, плод и одраз живота свете католичанске (саборне) Цркве.
Из горњег кратког прегледа историјског развоја и формирања каталога празника Православне Цркве очигледно је да нису сви празници подједнако древни. Поједини су веома стари, неки су млађи, док су други веома млади. Формирање каталога празника било је постепено и још увек траје, кроз додавање нових празника и нових светих, као што су новомученици, новојављени свети, преподобни и локални свети, и трајаће до краја векова, са сличним допуњавањима. Црква не престаје да рађа свете. То, уосталом, представља ослонац народу Божијем, који се на овај начин уверава да светост није била ствар и привилегија неке прошле епохе и добрих старих времена, него сваке епохе, сваког племена и рода. Људи су свагда и свугде исти, а времена су слична. Свете не рађа ни време, ни место, него „сила Вишњега” који учвршћује Цркву и Дух Свети Који је „осењује” („επισκιάζει”) и чини је мајком светих.
Свети Григорије Палама 